“Slobodane”, reče komšija Mile, “nisi više toliko slobodan?” Glasno se nasmejao i potapšao me po ramenu toliko snažno da se kum na trenutak zabrinuo. To je bila dobra fora jer me je uhvatio nespremnog, pa sam prasnuo u smeh. Zato sam ga i voleo - oduvek je bio onaj pozitivni matorac iz zgrade koji je tu ceo tvoj život, od perioda kad si šutirao loptu u parku, pa do, eto, i gubitka slobode… Hoću reći, venčanja.

Fotografisanje je trajalo i trajalo. Ljudi, dragi ljudi, čestitali su nam redom. Prostor je stvarno bio prelep. Jovana, tada verenica, pokazala mi je kako da naš najlepši dan proslavimo ovde. “Napiši temu”, rekla je, “2000 karaktera i ne moramo da brinemo o organizaciji”. Jeste da sam imao 5 iz srpskog, ali sam uvek mislio da je to zato što sam u matematici bio loš. Neki balans mora da postoji. Kao Yin i Yang, sarma i tikvice s prelivom od oraha.

“Jovana, beži dok još možeš!”, rekao je Cvija, dok je prilazio da se fotografiše. Nakezio sam se i pomislio kako će ovo biti najbolja fotografija dosad. Bio je u pravu. Ponekad bih se zapitao zašto je ova devojka sa mnom. Nisam preterano lep, a znam da sigurno nisam ni pametan. Duhovit? Zanimljivija je saksija kaktusa na polici. Ozbiljan? Ozbiljnije je Grujino zeleno odelo u kojem nam je prišao. Uostalom, dovoljno je da me pogleda da znam da postoji razlog.

Bend je svirao Red Red Wine u pozadini, taman da se slaže sa svežom flekom vina na Grujinom odelu. Zagrlio nas je oboje, izljubio i poželeo sreću, a mi njemu da tu fleku uspešno opere. On je jedan od onih večitih neženja koji se kunu u samoću; poželeo sam, ali nije bio momenat, da mu objasnim šta propušta. Nisam ni ja bio svestan do ovog trenutka. Da je Jovana dragulj, to sam znao, ali danas je posebno sijala. Venčanica joj je stajala kao salivena, frizura je bila šlag na torti, ali su je oči odavale, bivajući sve sjajnije. Znao sam da oseća isto što i ja. Zahvalan sam što stojimo ovde pod zvezdama, venčani, među ovim našim narodom koji se veseli zbog nas. Pre svega, zahvalan sam što imamo jedno drugo. 

Misli mi naglo prekinu stari koji je skinuo bradu samo za ovu priliku. Nije mu preterano dobro stajala, nešto kao Srbima fudbal, a čuvao ju je kao da će mu sva pamet otići s njom, pored ostataka hrane, naravno. Širok osmeh mu se sad dobro video i na trenutak je ponovo bio mlad – to mi je bilo dovoljno.

“Ovo je naš dan”, pomislih. “Naš san, Jovana i ja – naše savršeno venčanje”.